Zaštita dece od zlostavljanja

         Deca koja su pretrpela neki vid zlostavljanja pate tokom čitavog procesa sazrevanja. Posledice koje zlostavljanje ostavlja u duši nisu vidljive, potisnute su duboko, ali mogu da dovedu do emocionalnih i razvojnih problema i nažalost traju čitav život.

Pod zlostavljanjem deteta podrazumevaju se svi oblici fizičkog i/ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnog zlostavljanja ili nemarnog postupanja iz kojih proizlilazi potencijalno ugrožavanje života, zdravlja, razvoja ili dostojanstva deteta u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć. 

Primeri fizičkog zlostavljanja su: udaranje, šutiranje, drmusanje (najčešće kod beba), stezanje za vrat, bacanje, vezivanje deteta itd. 

Fizičko zlostavljanje je najizraženije kod osoba koje ga primenjuju kao "vaspitnu meru" za poboljšanje discipline. Ove osobe nisu svesne da je ovo opasno za decu i da je primena fizičkog zlostavljanja ustvari značajan faktor koji kasnije u odraslo doba podstiče nasilno ponašanje i druge poremećaje ponašanja u odraslom dobu. 

Kako da prepoznamo dete koje trpi fizičko zlostavljanje?

   Dete koje preživljava fizičko zlostavljanje je uglavnom tužno, zamišljeno, često plače, nepovezano govori, beži od kuće, ispoljava razne strahove, javlja se enureza (nekontrolisano mokrenje), tikovi, mucanje i sl.

Šta je seksualno zlostavljanje? Da li je dete svesno tog čina? Zašto ćuti i opet biva izloženo zlostavljanju?

Seksualno zlostavljanje deteta je svaka seksualna aktivnost u koju se dete uključuje a koju ono ne shvata u potpunosti, sa kojom nije saglasno, za koju nije razvojno doraslo i nije u stanju da se sa njom saglasi, odnosno seksualna aktivnost kojom se krše zakoni ili socijalne norme. 

Dete se primorava na učešće bez pristanka uz primenu sile ili pretnju silom bez obzira na uzrast deteta. Dete se ponižava, uglavnom navodeći da niko ne bi poverovao u njegovo priznanje kada bi nekome odao šta se dešava!

 

Kako prepoznati dete koje trpi seksualno zlostavljanje?

Pregled ginekologa potvrđuje seksualni čin. Dok sa psihološke strane ukoliko dete duboko potisne traumu u sebi i ne želi da priča o tome, možemo uočiti neuobičajno ponašanje i poremećaj u ponašanju. Dete se povlači, doživljava emocionalnu tupost, ćudljivo je, uznemireno, anksiozno, potišteno, samodestruktivno, ima gubitak apetita, pojačani su strahovi, do te mere da se javljaju suicidalne misli i pokušaj samoubistva.

 

Zbog složenosti ovog problema važnu ulogu u zaštiti dece imaju formirani stručni timovi, određene institucije kao što su Dom Zdravlja, Centar za socijalni rad i Policija.

Kako preventivno primarno sprečiti zlostavljanje?

Edukacijom javnosti o štetnosti zlostavljanja, edukacijom roditelja o pravima deteta, pravilnoj nezi i stimulaciji zdravog detinjstva. Organizovanjem okruglih stolova, foruma, izložbi o zaštiti dece. Razvojem preventivnih programa i jačanje kapaciteta nevladinog sektora.

Kako sprečiti zlostavljanje sekundarnom prevencijom?

Sekundarna prevencija bi podrazumevala otkrivanje dece i porodica kod kojih postoji povećan rizik od nasilja. Samim tim pružanje zaštite i ohrabrivanje dece pri rešavanju problema.

Šta je tercijalna prevecija zlostavljanja?

Rad stručnih lica sa zlostavljanim detetom i ohrabrivanje za prijavljivanje zlostavljača kako bi se sprečilo ponovno zlostavljanje.

Naglasila bih na kraju da kao društvo treba da damo podršku svim žrtvama nasilja, ne da okrećemo glavu, ne da napadamo, da se pitamo zašto je žrtva prijavila čin nakon 10-15 god., zašto je dozvolila da se to ponavlja... već da se uhvatimo u koštac sa rešavanje problema. Dužnost svih nas je da stvorimo socijalno okruženje u kojem će prioriteti predstavljati bezbednost i pravilan razvoj svakog deteta.

Meri Stojković master psiholog